Изложбе

ПРОШЛЕ ИЗЛОЖБЕ

Уторак, 4. фебруар 2020. у 19 часова - „Европска баштина у савременом стрипу и илустрацији“

Уторак, 4. фебруар 2020. у 19 часова - „Европска баштина у савременом стрипу и илустрацији“

Отварање 4. фебруара 2020. у 19 часова.

 

Четврто издање фестивала НОВА, одржано у октобру 2019. године у Панчеву у организацији КомуникАрт агенције, било је део обележавања Европске године културне баштине. У оквиру велике међународне изложбе под називом „Европска баштина у савременом стрипу и илустрацији“, коју је Министарство културе и информисања пријавило на званичном програму Европске године културне баштине у Србији, представљена су дела 42 аутора из 25 земаља. Циљ изложбе био је подизање свести о европској историји и вредностима као и јачање осећаја припадности европском идентитету кроз очи и оловке стрип аутора и илустратора.

 

Изложба ће трајати до 18. марта 2020. године.

ИЗЛОЖБА „БЕЛИ ДАН“ од 11. до 14. децембра 2019.

 ИЗЛОЖБА „БЕЛИ ДАН“ од 11. до 14. децембра 2019.

Презентација модног пројекта инспирисанoг нематеријалним културним наслеђем Србије.

Свети Сава

Богородица Љевишка

Изложба "Омилије у боји" уметника Горана Јовића од 12. јула до 4. августа 2018.

Изложба "Омилије у боји" уметника Горана Јовића од 12. јула до 4. августа 2018.

Разговор између уметника Горана Јовића и Светлане Волиц поводом изложбе Омилије у боји у Српском Културном Центру у Паризу

 

Светлана Волиц: Назив изложбе „Омилије у боји“ је чини се веома брижљиво и креативно одабран да обухвати вишеслојни контекст који прати настанак, али и перцепцију изложених радова. Он указује на поетско-естетски израз и доживљај слике, али и онај сакрални, наративни и етички аспект који посматрача позива на промишљање, обликовање и трансформацију духовних простора.

Горан Јовић: Да, назив изложбе „Омилије у Боји“ ми се чини најприкладнијим за разматрање теме којом се отвара својеврстан дијалошки процес. Овај наратив именован кроз назив изложбе присутан је у мом раду већ шест година, и како ми се тренутно изгледа, мислим да ћу под њим истраживати још неко време различите тeме и аспекте сакралног у уметности.

Наиме, сам  појам омилија (хомилија) потиче од глагола грчке речи ομιλίες. Речници га углавном преводе као разговор, дружење, општење, дискурс. У античком свету, хомилитика је један од појмова за опис вештине разговарања. У хришћанској култури омилије представљају тематске проповеди које се ослањају на Свето писмо и користе мноштво цитата. Њихов садржај је најчешће поетски обликован, уз тежњу ка истицању естетске категорије узвишеног.

Омилије у боји овде јеметафора за вишезначне аспекте сакралне уметности приказане овом изложбом. Са једне стране они су усмерени на једну од основних функција сакралне уметности, њену проповед-контекст. Намере хришћанских проповеди у основи указују на развој самосвести субјекта кроз теме одговорности у  поступцима према себи и другом, другачијем-ближњем. Док други аспект указује на комуникацију („вештину разговарања“) савременог сликара опредељеног за тему сакралног са традицијом у контексту сагледавања савремених токова у овој уметности. Изложбa je усмеренa управо на тај дијалог, уз осврт ка буђењу изворног истраживачког процеса у овој уметности. Радови који су овде представљени имају један другачији поглед на сликарство сакралне православне уметности, и резултат су синтезе која је усмерена ка анализи могућности личног стваралачког чина у оквиру колективитета сакралне уметности и њене иконографије. Овим се желео успоставити дијалог између традиционалног и савременог, како би коначан рад носио енергију живог и присутног.

Такође на изложби су приказани светитељи који су аутори најзначајнијих књижевних дела богословља. На свицима сутекстови са, најчешће, јеванђеоским порукама које теже успостављању комуникације са посматрачем. Овим се тежило истицању контекста хришћанске уметности и мисли, али и указати на  друштвено активну улогу иконе као уметничког дела која излази из сфере пасивног и искључиво естетског, те стога изложба носи назив Омилије у боји.

Светлана Волиц: Да ли су овде изложене слике иконе, које би могле имати своју сакралну функцију у оквиру православног храма или дома, или су то, широко посматрано, слике са религиозном тематиком, ликовно-поетски наративи који се ослањају на Свето писмо?  

Горан Јовић: Сама икона, као формат и концепт уметности представља са једне стране документ исповедања хришћанске вере, али језик којим она говори, и којим се обраћа посматрачу и вернику је естетски. Сакрална православна иконографија је уметност снажног контекста чија је улога, попут Цркве чији је она интегрални део, литургијска. У том смислу, иконографија припада корпусу слојевитог хришћанског система и Учења чији је смисао Спасење човека у заједници са Бого-човеком Исусом Христом. Са друге стране, поред визуелног архивирања богословске мисли и баштињења црквене традиције најширег спектра коју икона носи садржајем, њен визуелни и естетски потенцијал уствари представља њену највећу снагу. Уколико је циљ ове сакралне уметности да се оприсутни преображени човек, и успостави молитвена веза са представљеним ликом, може се видети колико је језик уметности битан за Цркву или дом. Уметност Цркве је уствари синтеза уметности. Архитектура, сликарство, појање као и различите форме богослужења као својеврсног перформанса, уoбличавају свеукупан простор храма као перформативни простор пар екселанс. Хришћанска сакрална уметност кроз универзалне теме које обрађује усмерена је на егзистенцијално питање човека, аместо појединца или субјекта је неретко и вечита тема уметности у најширем смислу.

Светлана Волиц: Могло би се рећи да су иконе представљене на овој изложби облик савременог иконописачког израза. Да ли је такво стваралаштво прихваћено у оквирима данашње црквене заједнице, али и шире културне јавности? На који начин би,по вашем мишљењу,требао да делује савремени иконограф?

Горан Јовић: Уствари, сматрам да је савременост базично важна за сваког појединца, Цркву и њену уметност. Савременост је у ствари присутност. Спасење Човека, као тема Цркве, је управо увек актуелно и присутно у овој заједници. Савременост не искључује присуство традиције која свакако постоји у колективном памћењу. Можда бисмо пре могли говорити о перцепцијама традиционалног, које се у нама као реципијентима преобликујеи живи у најразличитијим формама. Управо у томе видим потенцијал присутности иконографије у савремености. Наиме, савремени човек је човек богатог и најразличитијег визуелног искутва. Генерације претходних епоха најчашће нису имале могућности за компаративна прожимања. Након модерне са почетка прошлог века, и естетског искуства пројектованог кроз најразличитије савремене медије културе, данашња визуелна искуства и перспектива просечног човека је проширена и другачија. С тим у вези, мишљења сам да ће заправо црквена уметност и иконографија имати могућност да се додатно обогаћује. Мислим да смо на почетку тог процеса.

Овде бих додао јоши то да би савремени уметник који истражује у овој области требало да буде попут некадашњег иконографа. Наиме, некадашњи живописац је деловао као савременик тада актуелне културе и добар познавалац црквене историје. Тако би требало да буде и данас са једном значајном разликом, а то је да је култура савременог човека, глобално посматрано, не само другачија, него носи и другачију слојевитост и другачију снагу или боље речено моћ. Можда бисмо могли приметити да се спасење човека, данас одиграва и кроз простор културе. Овде не мислим само на културу као средишње место које обједиљује филозофију, религију и уметност или културу као скуп форми различитих уметничких деловања, већ накултуру која обједињујући поменуто чини простор најширег друштвеног односа, заправо на културу као егзистенцијални простор.

Некадашњи иконограф је најчешће стварао у просторима доминантне хришћанске културе, бар када је реч о периодима до краја позног средњег века, када је ова уметност дала неке од својих најзначајнијих домета и када је дошло до постепених историјских промена. Сада када време доминантне Хришћанске културе нема друштвену улогу као некада, савремени иконограф треба да има једнаку улогу, дапознаје црквену историју, али и да буде савременик у контексту разумевања друштвеног простора у којем се савремени човек креће и који неминовно утиче на духовни простор у којем он обитава.

Светлана Волиц: Да ли икона као мањи, преносиви објекат (у односу на захтевније извођење фреско сликарства на зидовима храмова), јесте простор кроз који се, можда брже, одвија трансформација савременог сакралног сликарства.  

Горан Јовић:Питање је врло добро јерпозиционира могућност развоја потенцијала ове уметности кроз јавни-колективни, тј. простор Храма и интимни-лични простор иконе малог формата. Наравно, једно не искључује друго, попут колективне и личне молитве. Међутим када је сликарство у јавним богослужбеним објектима у питању данас, на простору наше помесне цркве, отвореност за како сте рекли трансформације, или за радикалнија истраживања готово да не постоји. Наиме, време обнове црквене уметности које се одвија последњих деценија, је на самом почетку било усмерено на различите типове и нивое копистике већ проверених узора, најчешће средњевековне прошлости са посебим освртом на епоху Палеолога и уметнички израз Милутинових сликара Михаила и Евтихија. Разлоге за то можемо тражити у почетној несигурности ка новом ставралаштву у време обнове, затим због претходно прекинутог континуиета у поменутој уметничкој пракси, због тежње ка враћању на славну прошлост и њену симулацију, али и због стварне лепоте оригиналних предложака.

 У међувремену, су се ипак десили помаци где је група уметника почела да ствара у „неовизантијском“ духу потпуно нова остварења користећи искуства наведене средњевековне школе. Ово стваралаштво је препознато у цркви као саобразно њеном искуству и укусу, и као такво прихваћено. Са друге стране, један број аутора је усмерен на „смелија“ истраживања која синтетишу ширу хришћанску уметност почев од катакомбног сликарства до данас и модерном уметношћу ослобођен сликарски рукопис. Овакви примери углавном настају на форматима икона, и готово су невидљива у Храмовима и богослужбеним објектима.

Светлана Волиц: Ваше иконе су у ликовно-естетском смислу задржале свежину скице – брзог спонтаног израза, присутна је извесна доза недовршеног или отвореног простора могућности.  Да ли постоји и додатни онтолошки разлог за такав приступ?  

Горан Јовић: Па попут Ековог утопистичког „Отвореног дела“ у ширем смислу. Али, када говорите о свежини и отвореном простору, мале иконе представљене на изложби у Српском Културном Центру у Паризуу својој наизглед недовршености уствари говоре о отвореном и вечитом кретању ка Христу. Фигуре не стоје залеђене у есхатолошком или историјском простору, већ слободним и слојевитим подсликавањем настаје форма, која није оптерећена довршеношћу и углачаношћу, и којом желим да прикажем и унутрашње борбе светитеља за време световног живота. Са друге стране, лакоћа и сликање лазурима уз местимичне експресивне партије више одговарају мом ликовном сензибилитету. У супротном, индустријски принципи обојености предмета дизајнираних за широку потрошњу не носе печат личног. Икону не видим као објекат формиран таквим укусом.

Светлана Волиц: Велики део вашег стваралачког опуса обухвата фреско сликарство – осликавање зидова православних храмова. Тај аспект представљен је на овој изложби у форми видео рада, који нема само документарну функцију, већ је такође осмишљен у форми ликовно-поетског наратива, који постаје заправо нови аутономни уметнички израз.  

Горан Јовић: Зидно сликарство и фрескопис у претходном периоду су имали моју пуну окупацију. Осликавање зидова је несвакидашњи и веома инспиративан уметнички чин. Захтева различите аспекте деловања, дисциплинарности и дисциплинованости. Велики формати композиција, „на много година постављена изложба“ која има активну улогу и усмерену „публику“, чине само неке од сегмената на којим почива одговорност при таквом раду.Видео радом сам кроз колажирања желео да прикажем пре свега детаље са зидова, које посматрач, присуством у храмовима голим оком не примећује, сви они, издвојени, попут пасажа на једнак начин причају о наративима уметности  цркве.